Жена

И БРЕНА

Ке | Женска читаоница.

Милица Јаше Томића, Нови Сад.

Внам напред, да ће многа и мпоги набрати чело, кад виде, да ће бити говора о женској читаоници. Моје је уверење, да стварање женских читаоница треба да буде почетак интензивнијег рада око напретка и просвећивања нашег женскиња. Кад ово кажем, могу се позвати на искуство, које сам стекла у том погледу,и могу показати пример: нашу женску читаоницу у Новом Саду.

Унапред морам приметити, да женска читаоница, како је ја вамишљам, и како се она развила у Новом Саду, пема ни најмање сличности са нашим мушким читаоницама, нити са оним женским читаоницама, какве постоје на западу. Можда би те женске читаопице, како их ја вамишљам, и каква постоји у Новом Саду, требало пазвати другим именом; али ја именом нећу да се бавим, јер је то узгредно.

Држим, да ће најбоље бити, ако покажем, како је дошло до стварања женске читаонице у Новом Саду, како смо је ми вамишљали и напослетку: како се она сама и од себе раввила. И онда изволите пресудити: Да ли вреди та установа, и је ли потребно и могуће да она постоји у сваком нашем месту, па и најмањем.

Пре 1 година дана договорисмо се неколико пријатељица, да се састајемо једаред недељно на посело, од 8—6 сати по подне, и то увек код друге. На тај начин би се увек све скупа састајале а да сене тра. жимо и не сметамо ни једној у послу. Јер кад је одређен дан и сат састанка, све смо у стању да удесимо према томе своје послове.

Скупљале смо се четвртком, долазиле смо са ручним радом, а служиле смо се само шољом каве и кифлом. Свака друга понуда била је забрањена, а сваки пут метале смо свака по 20 потура у нашу благајну. Кад је која свечарица, прилагала је осим тога по једну круну. Кад је мушкарац, па ма и домаћин, завирио у оно време у собу, узеле смо му круну и послале га напоље. Испочетка било нас је