Жена

РЕНО А 23

већином дарежљивошћу наших појединаца, око 300 књига. Држали смо поједине листове, и наш рачун стоји ипак тако, да ћемо моћи снизити чланарину на 1 круну годишње, чим само мало још порасте број наших чланица. Добровољних прилога нити смо од кога тражиле, нити мислимо тражити,

А сад да видимо, како изгледа у нашој читаоници2 Већ пре 83 сата почињу долазити жене у читаоницу. Тад се повдрављамо, а и разговарамо, док се не искупи приличан број. Онда једна чита на глас. Обично читамо по једну приповетку и по једну озбиљнију ствар, која се односи било на васпитање деце, било на неговање здравља, било на друге које гране науке.

Читамо наизменце,п после сваког читања разговарамо о ономе шта смо читале. Кад је у вароши каква зарава — а било их је на жалост — онда о томе читамо и разговарамо. Милина је слушати, како лепо и разборито разговарају наше ратарке о разним питањима, да се често изненадимо, уживамо, па и поучимо. За све ово време не чита ниједна за себе, али кад се то сврши, кад се исцрпи разговор о предмету, који смо читале, онда се разговарамо у појединим групама, равгледамо новине, док и опет не дође друга ствар на ред. По некад буде и која песма, а било је и свирке.

Ми смо испочетка држале, да треба оставити бар половину времена, када ће свака моћи читати за себе, али то ниједна не тражи. Наше чланице већином носе новине и књиге кућама. А у читаоници хоће да им се чита на глас и да о томе после разговарају.

Бива врло често, да поједине чланице ратарке истичу равна питања, која се после расправљају. Највећма су истицале питање: Како би се међусобно оспгурале за случај болести, и како би се удесила посмртнина. Удешено је међу нама, да ако би која чланица запала у болест, пили невољу, нека нам се јави, па ћемо је помагати добровољно и храном и негом и свачим, али таког случаја још до сад нисмо имале. Оне траже, да то буде обавевно; и колико до сад видим, већина неће да ступа у друштва која по-