Жена

Што сред пакла нашег блиста!...

Ја већ одох, он још ређа;

Нове венце жени снује,

Па ако већ умро није,

Он и сад још — декламује. Човека сам пит'о врела:

Шта је жена, мудри створе2

Он се трже, а усне му,

Дуго, дуго не говоре.

Дубоко се замислио;

Па када већ главу диже,

Кад већ мишљах: Сад ће рећи!

Он је опет спушта ниже.

Најзад рече: Шта ми вроди 2

— Мислио сам о том дуго —

Да ти данас једно кажем,

Сутра бих ти реко — друго.

Шта је жена 2 Ко ће знати2

— На тешко ме зовеш поље —

О њојви је светац рек'о:

( њом је добро, без ње боље.

А те речи светитељске,

По ђаволски друкче вборе.

Па би могло да се каже:

(С њом не ваља, бев ње горе. Џитао сам старца седа:

Кажи, деда: Шта је жена 2

— Душа му је уздрхтала,

Од хиљаду успомена.

— Шта је жена То ме питаш!.

— Глас му дрхти од жалости —

Шта је жена То је оно,

Што не знадох у — младости.

(' усни њених мед сам пио,

Па кад прође живот цео,

Тад тек видех, да јој душу

Нисам никад разумео.

Шта је женарг Загонетка!

— Па продужи болно, тише:

Кад је већем упознамо,

Не враћа се никад више.