Жена

7

Свакп понешто каже, и ја нећу у овом првом ћаскању нисаким да се препирем. За мене је за сад главно то, да је брак код већине света, најглавнији п најсудбоноснији корак у животу, да од тога корака завиби обично чатав даљи ход наш кроз будувност. Од тога корака обично не зависи само срећа и несрећа наша у животу, него зависи: како ће даље живети крв од крви наше и кост од костију наших; вавист у многоме будућност деце. Па пако је брак тако судбоносан, ми се за њега најмање спремамо.

Ово важи нарочито за женскиње. Кад улаве у брак, вне су исто тако непознате са новим ж вд. том, у који ступају, као што су непознате са оним животом после смрти. На онај нов живот побле смрти спрем“ју нас попови п владике и катихизис, за онај нов живот у браку — нико.

Во времја оно, црква је установила испит, а тај су иснит морал"! да положе сви, пре но што ступеу брак. То је било у времену, кад се свет више ослањао на божју вољу. Па није могао нико ступити у брак, а да не вна Вјерују, Очена:л п Богородице дјево. Долави време, када ће држава да уведе испите уочи ступања у брак. Али је данас у том погледу најгоре. Нико ништа! Природа је стерана у буџак и ћути док ћути. Мати ћути, отац ћути, икола ћути, књижевност тек кад год нешто промрмља кроз вубе, па и то обично наопако.

УКенскиње у томе најгоре пролази. Не само што их не спремају ва брак, него пажљиво и са великом заузимљивошћу окривају од њих све, што ве на то одноби. Девојка но познаје себе; на сваки могући начин крију, да не би дознала: ко је и шта је. Да не дозна прилике и неприлике. Цело васпитање у томе правцу своди св на то, да „дете“ одрасте у потпуном незнању. Кад родитељи говоре о оном што се догађа у свету; кад говоре о стварима из којих би могла деца да познају живот и стеку пскуства: родитељи иду да разговарају у башти, или на тавану.

то је баш најгоре. Она чује нешто од слушриња, или другарица; она навлути нешто из оног што је уполак прочитала; њу море неки магловити снови,