Жена

50 | ВЕНА

многу бољетицу и вараву. Ја иначе заступам у мом политичком програму ту мисао, да лечење, као и настава, треба да буде бесплатно, о државном трошку, јер пе може и не треба да буде кућа без лечника.

Нећу да ређам још дуже, како је код нас у том погледу, већ хоћу да ивнесем у мало речи: Како би требало да буде А требало би не само болесни да вову мало чешће лечника, него п „здрави“. Врло је тешко повући границу између болесног и здравог, као што је тешко повући границу и у сваком другом питању. Не настаје болест тек онда, кад човек већ не може да једе, или да стоји на ногама, или кад је већ у бунилу. Као што и кућа није тек онда трошна, кад се већ руше видови. Наши домаћини пазе већма на своју кућу, него на себе. Ако гдегод само мало прокисава, они ће исправити неколико црепова и друге ситнице, а неће чекати, да због малога квара, квареж отима маха, па да напослетку и грађа иструне. Али је врло мадо људи, који већ код најмање незгоде у свом организму траже лечничке помоћи. Они чекају док се озбиљно не равболе, а „маленкостима“ и „ситницама“ не преписују никакву важност. А како би се многоме могло лако помоћи у оном добу, кад он мисли да је „здрав, или да, је тек каква пролазна ситница. Променом дијете, или мало друкчијим начином живота у овом или оном правцу, могао би многи у истини оздравити. Но то би било могуће само онда, када би ти такозвани „здрави“, другим очима гледали на лечника, када би тражили у њему правога пријатеља и саветника.

Најлакше је лечити онда, када лечник познаје болевника, и зато јако греше они, који сваки час трчкају другом лечнику,и мисле да ће им тај други „погодити болест“. Ово највипте важи код мале деце и баш у овом погледу хтео бих да кажем овбиљну реч матерама. Мало дете има веома мало искуства, не уме тачно да се израви, а ако је сасвим младо, не уме никако да каже шта осећа. Његов осећај је неразвијенији но код одраслог, вара га, па иако лечничко знање и без болесникове помоћи уме у многоме да прозре у суштину, ипак отежава лечнику, што