Жена

РАБА РА 87

Шта тражимо од жене. Мита Ђорђевић Нови Сад. : 11. ;

Кад хоћемо жену да уздигнемо и похвалимо, кажемо јој, да је поштована домаћица. Подижемо је, да је можемо што јаче привевати ва дом и дужности у њему. Меденим кусом подилавимо јој, кад кажемо, да не стоји кућа на земљи него на жени. А ту не мислимо само она четири кућна зида, него мислимо и живи дом, жену и њену најближу околину, породицу. У домаћици је оличено уједно све то и онај равни рад, што је с тим у вези.

Вар смо једанпут чули узвик женин: Проклете смо вам ми домаћице; непрестано радимо, а ништа се од тога не види!

Истина је. уУКена ради ситан посао, пипав, свакидашњи, овде почисти — тамо натруни, овде узме __- тамо остави. Па кад једно сврши, онда опет почиње или сасвим то исто или мало друкчије. Увек се око једног врзе и сваки јој посао на једно излази: да га никад није сасвим довршила, и да га опет понавља и занавља.

А ми је људи само посматрамо, и кад нам досади њено то па то, онда јој замерамо, што се толико устумарала по кући и што је једну ствар одавде узела и тамо однела, а могла је она и овде остати; кад један и исти посао једнако уради, замерамо јој, што није друкчије урадила, а кад друкчије уради, што није исто онако. Укратко: смишљамо, измишгљамо и зановетамо.

То зановетање понели смо још из момаштва, кад смо тобож били невини и неискусни. Пронађемо вам ми,што се лако не може наћи, и видимо, што се лако не види. Кад удазимо у кућу, у којој је велика девојка, остављамо капу на орман, не би ли ве њом покупили по њему прашину и тако упознали чисменку удавачу. Или потражимо оштрим оком по угловима, и за орманом танке мреже паукове, и кад их угледамо, с пуно задовољства подсећамо домаће, да ће бити сватова, јер је ето деверски пешкир тобож већ откан...