Жена

88 ВЕНА

Кад уводимо жену у кућу, предајемо јој кључеве од градова, сву власт и право у држави њеној, а нећемо ни близу да наговестимо, колике се многе дужности отварају овим кључевима.

Док смо још младожење, павимо се и повлачимо и удешавамо, да, је бар споља гладац. Све је на нама као смишељено, у реду. Не сме блато ни пренути на обућу, а камо ли је искаљати. И перце на оделу скидамо — рукавицама. Једном речи, све миришемо на чистоту и уредност. — А кад задобијемо невино пиле и оженимо се, не увиђамо да нам је више потребна она наша пређашња уредност и чистота. 'Греба некако и спољашње да докажемо свету, да нисмо више нежење. А чим ћемо то боље и отвореније осведочити, него псуредношћу и нечистотом. Уосталом мислимо, треба и жени стварати посла. И онда, није никакво чудо: ако нам се појави курјачија нарав жена ће је утишати; ако нам се дугме откине жена ће га ушити; ако нам се одело угужва, испрља — жена ће га углачати, ишчистити; ако нам је обућа до чланака од блата — жена ће је отрти. Да зашто је напослетку жена ту — умствујемо ми —, него да човека држи чисто и у реду.

Док још тепамо жени: Слатко лане, Милче, шевче и голупче, радо ћемо јој се склонити с пута, да јој у раду не сметамо; шта више, латићемо се да јој помогнемо у оном, што нисмо донде никад радили и што иначе нећемо никад радити, ужећи ћемо сами свећу, насућемо себи воде, отрешћемо снег са одела и све то и тако и оно налик на то, па и оно, што увевши по објави у рају не би никако спадало у дужност човекову. — А кад прођу медени дани, долави нам друга памет у главу и полако се буди у нама човек, који неће да се бави женским ситницама. Пењемо се на више гледиште и дижемо своје достојанство пред другом половином својом, пред женом. Не уклањамо се с пута, ни кад пам шевче и голупче гуче да се уклонимо. Не жежемо свеће, ни кад имамо жигице у прелуку. Не сипамо воде, ни кад смо жедни. Не отресамо са себе снега, ни у соби а не пред врати. Јер све то и тако и оно налик на то, све су то сит-