Жена

НЕНА

. Чак и кад ти лишће свене; Бићеш ружо: Дика моја, Бићеш моја и крај мене...“ Тако снива ружа ова,

А и друге друкче нису; Тако снива ружа свака,

А ти снови — природни су.

Ал' задува студен ветар, Из онога хладног света, Те узбуни и побуни Меко лишће нежног цвета. Прича ружи, како сада Човек нешто ново тражи, Сјајно сунце, дах природе Изгубише старе дражи. ТГонда ветар окупио Ружу милу, ружу малу:

„Ој, да ти је вамирисал" На каквоме сјајном балу. Тамо светле сто сунашца — То још нико не описа Дах застаје, ум се збуни, Од милине и мирива,“

Ванела се ружа бела — У држак јој памет оде Па зажели оно боље, Оно лешнпе од природе. Помоли се вишњем богу,

У бога је свака сила И бог јој је испунио. Што молила, ивмолила! Друкчије ће да јој дођу; Друкчије ће њу сад брати, Све ће с њоме друкче бити, Друкче ће је мирисати.

Гле, већ иду! Ал не иде Ко по праву доћи има; 'Тај не иде ко ће ружу