Жена

66 ЖЕНА

судији, да желим да видим све своје. Он би то ргзумео. Али она Би ли дошла да је и вовем 2!

Како је страшна ова неизвесност! Окоро годину дана живим ве том женом, и ја данав не знам, ни приближно не знам, не могу ни да насљутим: Би ли ми дошла овамо, да је позовем 2 Како је мало познајем. Ја сам је волео, ја сам живео с њом, а опет сам пролазио крај ње упола страно. Ја видим у овом ужасном тренутку, да је не познајем. Или може бити "женску душу и не може нико познати 2!

Да ли да је зовем да дође 2! Волео бих да видим и дете. Али ако је вовем па не дођег.. Не смем ни да мислим на то. Полудићу.

29. јануара, 1904.

Молио сам, да ми зову матер. Истражни судија ме је погледао као да ме пита: — И никог другог 2 (Осетих, како ми дрхћу усне, али не рекох ни речи. Да видим прво матер, па ћу од ње довнати све. Мати је вацело код ње.

98 јануара, 1904

Била ми је мати и донела ми је дете.

Кад сам их видео, само што се не сруших. 06 хрвала ме је срамота, потресало ме је виђење с не сретном мајком; ударише ми сузе на очи, кад видех, како ми синчић мило пружа руке, али ме поврх свега ударио нож у срце. Вида није дошла; послала ми је само с ичића. Равумем! Њега ми је морала послати, он је мој, али она више није.

Једва сам неколико минути могао да говорим с матером. Новине су већ брже боље донеле да сам све признао, али мати не верује. Клела је моје злотворе, који хоће да ме облажу и упропасте; љубила ме јен храбрила. Кад сам јој напослетку казао, д> сам све признао и да сам крив, она ме није слушала; није хтела да верује. Напослетку је напала рђаво друштво у коме сам се кретао, али није престала да ме хвали.

Мој је синчић заспао у наручју моме; хвала богу он ништа не вна. Он једини.

Тек при растанку запитао сам: Шта ради Вида» Мати рече само толико: Плаче! И кука као и ја. —