Жена

| | ПЦ У

ПИ ит РНИЦЛУИ ДУ РЕ

О КЕСА. 151

__Америко, не било те!

Зорка Симе Л. Лазића. Нови Сад.

Под тим насловом, мислим, донео је недавно „Привредник“ уводни чланак. Дирнуо ме је до суза. Није то ва мене ништа ново, слушах већ доста о томе, али ма слушала и читала хиљаду пута јелно исто — увек ме обузме један исти осећај: и бола и стида и страха. Боле то, мислим, свако срце, које

осећа; шикне млаз крви у образ сваком, ко вна за понос; уздрхће од страха свако, ко има душе. Јер куда води све то — каквом се свршетку можемо надати2

Одговор је кратак, јасан: дегенерисању српског нареда. Не претерујем ни мало, кад то — тврдим. Не треба ту глава са Ћблом и наочарима каквог научењака — довољна је и памет обичне жене, да прозре у будућност. Ево црно на бело: У Америку не одлазе старци, него људи у најбољим годинама, остављајући младе, здраве жене. И сад долази оно страшно. Док они траће своју најбољу снагу у туђини (можда само зато, да васлуже путни трошак — а неки чак ни толико не! — или да се врате бег руке, ноге, ока, без здравља); док их гомилама затрпавају амерички рудници — дотле њине жене (или већина бар) занемаре оно мало сермијице, заборављају на децу своју, на понос свој п одају се — блуду. ме се и телесно и душевно и материјално и морално..

А вашто чине то, да лииз неваљалстваг Не — у Српкиње је јак морал — него просто зато, што је већином свака здрава, млада, што је свака од меса и крви, те јој треба — друг. И кад би тај муж био уз њу, она би била и даље поштена жена, нежна мати, добра радница; али кад тај муж не долави ни после годину, две, па и више година — у њој настаје нека абрка: и у памети и осећању, а највише у њезиној крви. И она тада — ако нема довољно душевне јачине — пада... Наравно, у том добу, кад треба да рађају децу, они су раздвојени и обоје троше своју снагу узалуд, упропашћују своје вдравље — блудом.

Она, дакле, пада, јер је на то гони њезина младост, здравље, крв; она пада, јер је необрагована,

#