Жена

152 БАСЕНА

необавештена, често наивна, а и ограничена, те нема довољно снаге, да савлада своју природу; једном речи, она пада, јер нема мужа, који би спречио то зло... И нека је проклет сваки онај муж, који оставља тако лакомислено своју жену! Немојте ми рећи, да га невоља на то гони! Не, то је повајмљена фраза! Знам ја више гавда, који су отишли у Америку. Не гони њега невоља, него оно „баснословно америчко злато“! због кога, ето, раворава своје свето огњиште; због кога допушта, да му родну груду туђин отима; због кога дозвољава, да му жена на част пљуне, да удари срамотни жиг на чело деце своје... Шије то невоља, што за тера од својих милих, него безумност. Има зараде пи у родном крају. Вредан п умешан човек, иако изгуби један посао, наћиће лако други (та лењом неће ни у Америци печене шеве у уста падати!) — али из

У 2“

губљену срећу, изгубљену част — никад ни до века!.. Због тога, ето, америчког злата скливне многа српска својина у туђинске руке; гасне много срећно српско огњиште; брише се многи Србин из редова часних људи; пада нагло углед и понос Орпкиње и опада, вилно опада — рађање деце. Зато поново велим: Проклет бпо (од данас) сваки онај Србин, који више воли то уображено благо, него част своју, народ свој, завичај свој. Треба да му је слађа корица хлеба у свом вавичају, уз своје миле, него најбољи залогај у туђини, бев њих.

„Остајте овдје !... Сунце туђег неба Неће вас гријат, кб што ово грије; Грки су тамо залогаји хљеба,

Гдје свога нема и гдје брата није“ итд.

Српкињо мајко! Тражи од свог свештеника пли учитеља, да ти препише целу ову песму — ја не знам даље —- и научи твоју децу напамет, да је читају сваки дан ув молитву Господњу. Свете су то речи, пуне љубави, бола, страха, преклињања: Народни песник осећа и види унапред и оно, што ће тек бити... Нека изговоре ту молитву мали соколићи свом баби ако га твоја љубав не могне задржати од Америке и он ће, веруј, остати. Јер нема тога човека, мужа,