Жена

ЖЕНА | 153

оца, који би хотимице сјурвао све своје у провалију, Кад види, куда и чему то води, мануће Америку. Остаће уз жену и децу своју, на свом огњишту, да гаји роду соколе...

„Остајте овдје !.. Сунце туђег неба Неће вас гријат; ко што ово грије..“

Та вар има неког, ко није то искусио 2! Вар има неког, ко у туђини није чезнуо за својим сунцем, својим ливадама, пољима, бреговима, ва својом браћом, својим домомг Зар има неког, ко не вна, како се воли родна груда 2 пар има неког, ко не саосећа са нашим

„американцима“, ко не разуме онај последњи ЈЕ умирућег јадника и ону чежњу живог патникаг!.. И кад помислим на тај многи млади живот, који се угасио тамо преко мора, нешто ме стегне у грлу... Али кад помислим на оног живог патника, који не виђа месецима сунца, мучећи се по рудокопу, да обрадује жену и децу којом мраком — а кад се врати, нађе умрљан праг дома свога, чију светињу је у души носио; нађе хладно огњиште, за чијом топлином је толико у срцу жудио.... кад помислим на њега, срце ми се пој Јер шта је онај. самртни ропац, према овом болуг! Онај је умро са љубављу, са најслађим жељама ва своје, са нај онирим мислима о својима, а овај мора и даље да „живи“ с њима, а бев њих — на развалинама своје части и среће.... Не, не, страшне су ове слике, које ми излазе пред очи!... Ја не смем да их гледам; ја нећу да их гледам, него јецам заједно са песником Шлантићем:

„Остајте овде!...“ »

Овде бих могла завршити, али ја не почех, да овде — станем. Јер није мене побудио (већ само пожурио) „Привредников“ чланак да ово напишем. Одавно се у мени јавила та мисао; још онда, кад је и моје лепо Подунавље заравила та, американска болест, онда још, кад тек само назирах ову опасност. Али — то би, па и прође!,. Ја мишљах, да нисам позвана, да то у јавност изновим, да је моја бојазан, можда, и претерана итд. Па ћКутала бих можда још, да нисам чула

2