Жена

166 ВЕНА

наше читаонице не би морала бити чланица тог друштгво али сам уверена, да ће свака од нас бити то, ако не због себе, а оно због другога и гбог нашег посестримства. Колико сам разабрала од нашах чланица, оне кажу, да би за најскромнији погреб било поможено и са 50 круна. Сличних задруга има. Но та су друштва удешена већином тако, да кад једна чланица умре, све друге плате извесну своту, која је довољна да се на“ пуни потребна с=ота за погреб. Но ту је незгодно што су такозвани управни трошкови сразмерно велики И што има доста посла. 'Греба пре свега обавестити сваку чланицу о сваком смртном случају, а ту има доста трчкарања; треба свака чланица одмах да плати, па треба све то убележити у књиге, а и ту је много посла. Незгодно је и то, што смртни случајеви бивају највише у вимским месецима и о"мах с про лећа, кад је најмање зараде и новаца А доказано је, да су ти случајеви најређи у трећој четврти године, кад има највише зараде и највише новаца.

Најмање трошка и најмање посла, било би онда, кад би наше чланице плаћале годишње једну своту и биле осигуране да ће добити посмртнину од 50 круна.

Ја сам гледала у статистици где је забележено колико умире годишње у Угарској на сваку хиљаду

душа% Разабрала сам, колико има смртних случајева ·

на сваку стотину чланова код посмртног дру:птва „Добротвора“ и како стоји та ствзр код задруга Срба, занатлија Новосађана И нашла сам: кад би чланице тог нашег новог друштва „Добротворно дру штво женске читаоноце „Посестрима“ плаћале годишње 2 круну онда 6: биле овигуране да за случај смрти добију, њихови наследници 50 круна посмртнине, а да би претекло нешто и за случај болести онима, којима је то најпотребније.

Ево да изнесем како пагледа тај рачун. Гледала сам у државној статистици и нашла, да је 1900. и 1901. године у Угарској, Хрватској и Славонији било провечно на сваку хиљаду душа нешто мало више од 26 смртних случајева. Но то важи кад се узму у рачун и деца испод ( година, (јер деца до седме године више