Жена

142 ЖЕНА

диже жена против мужа, муж против жене, а са огорчењем, које се приближује граници безумља и смртне мржње, —

само да обе странке помисле:

жена: како би се њен син — сва нада и утеха њена — осећао, да има такву жену као што је она, мати његова...

а муж: како би се осећала његова кћи — једина радост његова — да има таквог мужа као што је он, отац њен...

Не би ли овакво посматрање себе самог често стишало равуздане страсти, унутарњи неми, рат...

»

» »

Једној паришкој списатељици пите пријатељица, из провинције; моли да јој препоручи учитеља, коме би мирно могла повершти васпитање деце.

Одговор је гласио: „Драга пријатељице, таквог учитеља не познајем. Али да га извнам, не бих ти га препоручила, већ бих се — удала за њега...“

Заиста здраво схватање о дужности родитељској око васпитања деце.

Код нас је искључено овакво здраво схватање.

Ко хоће да буде ратар, занатлија трговац, адвокат, лечник или професор — годинама учи и спрема се ва позив свој, само се не васпитав мо да будемо матере, оцеви...

Вар збиља мислимо, да је теже однеговати цгет један, него дете једног Та вртар учи неговати цвеће, а мир Зар не поверавамо само искусном човеку крмило на чамцу,

а васпитање деце поверавамо необразованим оцевима и матерама2

И онда се чуде и крсте родитељи: шта свашта дочекају од своје деце, уместо да деца питају родитеље: што нас напустисте, шта пустите да буде од насг!

+»

Кад је у питању обравовање женскиња, мени увек паде на памет:

Мало детенце у повоју ухвати сиграчку левом руном, а брижљива мати узима сиграчку из девице и