Жена

314 ЈЕНЕ

био је особито женски род. Фато је он умео вредно као пчела да прикупи основна васпитна врица и усади им у душу. За срце човечје каже, да је у детињетву као оно чиста артија. Ко шта хоће, може на њој написати, а кад се што напише, мучно је после изгладити. Упућује дакле прве васпитаче дечје, матере, да пазе, како децу своју васпитају и шта пред њима раде, јер кад једном урежу у дечју душу, било добро или вло, тешко га је у њој изгладити. А школом сматра Доситеј цео свет; док смо год живи, морамо се учити добрим стварима, али у исто време ваља та добра, којима се учимо, да употребљавамо како у своју корист, тако и у корист других људи око нас... =

Само велик родољуб и просветилац, какав беше Доситеј, могао је у оно мутно књижевно доба истаћи своје намере: Да српски учењаци на простом народном говору пишу и на штампу издају, и да његови сународници о свакој ствари слободно мисле и све што чују, да суде и расуђују. Ударао је немилице на празноверице у народу и свакојаке предрасуде и на интелигенцију, у првом реду на немарно свештенство, које је допуштало, да народ душевно тоне у дубину мрака.

Ва мерило истине и правде поставио је здрав разум човечји. Како здрав равум допушта, онако нека буде домаћи и јавни живот и васпитање. Савети здрава равума упућују у делима Доситијевим родитеље, како ваља своју децу да васпитају и како да своје најмилије благо учине срећним.

Сам је поучавао и васпптавао децу и старије, али је и сам цела века свог учио. У једно исто доба, био је и учитељ и ученик, и васпитач и васпитаник. А свагда је и свугде препоручивао школе и наукеи помагање тада врло слабе српске књижевности.

Пријатељи застарелости и мрака нападали су га и књижевна му дела спаљивали, али славе његове не могоше спалити нити умањити. Дела се његова, све више читала, па и данас се још радо и у сласт читају.

Слава Доситеју!

=