Жена

202 __ НП ЕНА

Тад Несрећа молила девојче: — Повежи ми рану на гркљану! Џа ако ми болној буде лека, Посестрима бићу ти до века! Несрећа сам; сет" се оца мога, Ћер сам и ја Бога истинога!

Стала Дана, као укопана! Она јесте срца милостива, Ал је беда и несрећа права, Да Несрећу од смрти спасава. Хоће, неће; дуго се окреће, | Све мислила, на једно смислила: — Хоћу, бедо, имена ми мога, Кад си ћерка Бога истинога!

Скочи млада — нек нико не страда Повеза јој рану на гркљану.

» » %

Девојче је постало — девојка. Рујна зора, Дана, заданила, Израсла је ко у гори вила,

Сва се момчад за њом помамила. Крв увврила и топла и млака: Проси Дану стотина јунака !

На свакоме злаћено одело

— То кад сунце иза брда гране У свакога токе оковане,

У свакога речи вамедљане.

Па куда ће, на коју ће страну, Ком на груди да наслони главуг

Давно Дани преминула мајка, Нема брата, нема ни бабајка, Њен старатељ моли је све тише: — Бирај, чедо, ја не могу више! Бирај, Дано, док још имам дана, Нек се одби' грана јоргована. Крупне мисли муче бедну Дану: Сад помози, створитељу јаки,

Ти ми кажи на коју ћу страну,