Жена

ВЕНА 208

Стотина их, а сви ву — једнаки! Очи моје, краткога сте вида,

(ве ја видим шта на коме има, Видим токе, видим им оружје,

Не видим им — срце у прсима;

Тад се сети своје посестриме: — Имена ти и мога и твога, Сад ме, Срећо, спаси од стотине, А покажи онога једнога!

Њој долави Срећа посестрима, Па је љуби, стиска је на груди, Али тужно очи оборила,

Суве рони, па 'вако говори:

— Немам моћи, бедној ти помоћи! Дала сам ти свакојака чара, Дала бих ти срце из недара, Дала све што просиоце ствара, Ал' ја само једно право имам Само дајем, ништ' не одузимам, Па не могу имена ми мога,

Од стотине дати ти једнога.

У девојке сва се душа леди, Ал' јој Срећа још 'вако беседи: — Рећ' ћу теби, што ни једној не би: Ако имаш у себи јунаштва, Смеш ли смети и умеш ли хтети, Можеш својој беди одолети. Ти још имаш једну посестриму — А она је понајвећа вила Ти си њојви живот избавила, Она те је младу посестрила. Ево ти се данас исповедам: — У невољи нашто бих ти крила Често срећа учини несрећу, А несрећа многог усрећила. Крај Среће су једнаки јунаци, Ал' је друго, кад Несрећа стреља; У несрећи повнаћеш јунака, У несрећи познат" пријатеља,