Жена

204

КБ ЕНЊНА

У Дане је снага ко у дива, Па Несрећу у помоћ дозива.

Нико двапут не вове Несрећу, Она дође често и незвана. А кад стиже својој посестрими, Говори јој мило, насмејана: — Нисам срећа, па да срећу градим, Ал' услуге твоје нису мале; Иди мирно своме белом двору, Ја те нећу оставити шале.

Тек је Дана дворац угледала, А врх дворца густи пламен лиже, За њим други под облак се диже, А: за другим и трећи се ниже. Бели двори у прах изгорели, Изгореле стаје и одаје,

И сред оног ужаснога плама, Изгорела марва у шталама.

Коњи вриште, а јагањци пиште, Све то оде, а оста вгариште...

И одоше — а то није лоше Чак и неки од оне стотине:

Јер кад момци црне гласе чули Њих педесет натраг — устукнули.

Не би дуго, а дошло је друго! На процесу, утрла му клица, Стриц од Дане отео имање;

Оста Дана пука сиротица.

Окрете се лепота девојка:

Кол'ко их јег — Није тешко знати, Нема више педесет јунака:

На прете их може избројати.

Сред несреће дошло је и треће! У Несреће страховите силе: Паде Дана болна у постељу, Богиње јој лице нагрдиле.

Од стотине, ув несрећну Дану, Један само оста на мегдану,