Жена

284 “ ЊЕНА

а

~) Једно необично дете. Милица Јаше Томића. Нови Сад.

Браца! Тако га је проввао мали Душко, млађи му брат, тако му тепају његови родитељи, тако га зову незнаници му, и он сам можда више не помишља на своје крштено име, него је свима, па и себи, само Браца.

Ко је Браца 2

То је малишан од “ година. „Лепо, озбиљно дете, и сувише озбиљно за његове године. Сањалачког погледа, који вам открива дубину осећаја тог необичног детета. Открива вам на први поглед, да није обично дете, да је то дете необичног дара, да у том детету лежи више но у другог детета.

Браца је оно мало СОрпче, о којем сам већ лане писала у „Застави“ и овогодишњем календару „раду; о којем је и иначе писано и говорено, и ако Бог да још: ће се много писати и говорити о њему, не само код нас Срба, већ и у страном свету. Браца је наше мало Орпче, Милан Јовановић, који је обдарен необичним музичким даром.

Ма да је о њему писано, то је било лане у почетку, онда кад је запажен дар малога Милана, онда кад се је ломило и крхало, да ли ће-моћи поћи оним путем, који води уметности. Јер и поред дара, воље и мара треба и средства да се тај дар може ивобразити. Онда се писало о томе, шта лежи у томе детету, шта би од њега могло бити, ако му се омогући да развије свој дар.

Од тога доба прошла је година дана. Необичној енергији матере Миланове иљубављу неколицине наших племенитих сестара Српкиња, можемо захвалити што тај велики дар није остао необрађен, него је могао да пође оним путем, који води усавршавању и будућности. Иако не желим понављати, што сам већ писала о малом Милану, укратко ћу да саопштим и читаоцима „УКене“, како је мали Милан дошао до Беча да изобрази свој музички дар.

Још као дете од 5 година тражио је за играчку — виолину. Ма да тај инструмент беше више за играчку но за свирку, на њој је извађао мали Милан