Жена

286 ВА ЕН А Е

тако допао. Ови ученици конзерваторије који још беху заостали у дворани, опколише дете и сам Шевчик приђе му и задивљено гледаше у њега. Мали Милан, равуме се, није свирао онај тежак концертни комад савршено, он је то свирао по своме, али се приметило шта свира.

После тога одвеве Шеевчик малог Милана и његову матер на своме аутомобилу у свој стан. Тамо је мали Милан свирао све што је знао пред професором и још неколико његових ђака.

На крају је рекао славни музичар госпођи: Ја примам дете да изучим. Увео је детињу главу у руке, гледао га дуго, пољубио у чело, п рекао му: Ти геније, ти мали Моцарте. Окрете се матери и додао је: Све што је свирао овде, много је од њега, али то је могао научити, да се покаже, али оно што сам у концертној дворани чуо, то је важно, тамо ми је показао величину свога — дара. Такав вуд од светског уметника, из чије је школе изашао Кубелик, вреди веома много.

После тога беше једина мисао Миланових родитеља, како да створе могућност да се предлог професора Шевчика и оствари. Нису жалили никакве жртве, раворили су оно гњездо, које су тешком муком и трудом себи саградили, иотишли у Беч на празно огњиште, да се изнова бореп раде, само да своме детету омогуће напредак.

Мали Милан је сад у Бечу. Последњи извештај о њему гласио је овако: Милан узима вредно часове на виолини од професора Фајста. Уз то га учи још једна млада Бугарка, најбољи ђак професора, коју је он сам детету доделио. А сваког другог четвртка одлави Милан код професора Шевчика и њему свира оно, што са својим учитељима за то време пређе. То је начин професора Шевчика. Он никог не поучава редовно, он само дотерује. Професор Шевчик ва свој труд не прима никакве новчане награде, пако му се иначе плаћа 80—100 круна ва сат. Само професора, и учитељицу треба платити.

Кад је мали Милан последњи пут био код професора Шјевчика, рекао је, да па лето мора доћи