Жена

950 7 МАНА

ће се књижица распоклањати приликом велике Доситејеве прославе у Новом Саду, а држимо да ће се моћи добити и у књижарама.

Доситеј Обрадовић. Од Јаше Томића. Српека штампарија дра. Светозара Милетића у Новоме Саду, 1911. 34 стране. Цена 20 потура.)

Ова мала књижица као да апрехендира да буде као нека културна историјска расправица о Доситеју, иако то писац не каже. То се види из наслова појединих одељака: О значају

Довитејеву. — Зашто је Доситеј отишао у калуђере. — Зашто је Доситеј побегао из манастира. — Зашто је Доситеј писао народним језиком. — Ко је творац Доситејевих мисли. — Правад

Довитејеве књижевности. И — Доситеј међу дивовима (устаницима у Србији.)

Пивац види у Доситеју чедо народа. Он тврди, да се у Доситеју појавио народ ерпски. „У Доситеју се појавио дух његовога времена и дух његовога народа“. Писац се труди, да то докаже. И према томе, разуме се, он слави народ српски онога времена и снагу његову. Писац сматра и оне „дивове“ у Орбији као производ тадање народне снаге, јер су по њему Карађорђе и друге вође устанка не само велики јунаци, него велики политичари и државници, који су усред десетогодишње крваве борбе умели да стварају државну организацију. Писац истражује узроке, са којих су поникли у народу српском они велики људи, па се на крају окреће и на данашње стање, те вели:

„Стогодишњица Доситејева затекла нас је — раслабљене.

Ону стару невољу подржавало је грубо насиље. То није било тако опасно. Данашљу невољу подржавају и подупиру још и златна тедад и разврат. Из тога је изашло — мекуштво. Окрените се уоколо. Где су нам дивови и јунациг Кога да метнете у „сенате“ и „савете“ 2 Нигде праве величине. Свуда вретате ситне, мале духове. У сваком се следила крв, сваки се поплашио од будућности. Ко ће да изађе на мегдан ономе, што ве спрема2 Што каже народна песма: „Истом пошли, да се дебом ране...“ Не тражимо да живимо, него се бринемо, како ћемо се — издржавати.

Па ипак, она животна снага, коју је наш народ показао још недавно, не може бити да је утрнуда. Ова раелабљеност не може бити трајна. Малаксали су само они народни елојеви, који ву данас на површини и који ву уобразили себи, да се е њима