Жена

208 ВЕНА

Доситеј — 0 женама. Мита Ђорђевић. Нови Сад.

Спремају се Срби, сви и свуда, да ове године прославе стогодишњицу емрти првог великог мислиоца народног, зачетника књиге народне и оца културног јединства нашег — Доситеја Обрадовића. И „Жена“ сматра за дужност, да му учини помен. А како ће боље учинити, него ако неколике мисли Доситејеве изнесе сад, после сто и више година поново пред наш женски свет и тако их освежи.

Доситеј, наш први народни мудрац, заронио је дубоко у науку и из ње износио све оно пред наш народ, што ће га уввисити, оплеменити, у добру учврстити и просветити. Своја књижевна дела наменио је не само мушком роду, него пи женском. У њима је истицао жене уопће, истицао је радне, вредне, родољубиве и славне жене. Уверен, да наше народно тело има своје руке, мушки и женски род, ишао је за тим, да не однегује једну руку на штету другој, и на штету целоме телу.

Сеоско дете, рођено у Чакову у Банату, увртило је себи у главу, да је крајњи смер правих људи на свету: да се посвете. И мали Митар, као оно некад мали Раско, потоњи Свети Сава, бежи од својих у манастир Хопово, да ту проводи пустињачки жпвот. Али, јест! Калуђери и испоснички живот, Ириг и пустиња! Толико је непреспаваних ноћи пробдио, толико сува пролио и за своју идеју чупао своје срце па сре-. дине својих најмилијих, и после свега тако равочарање, кад мораде напустити манастир.

Полазећи на пут у манастир, пролави поред Семартона, где му леже кости мајке његове, родитељнице његове и Јуле, једине сестрице. (Он се очајно баца на земљу, јер му све одједанпут пада на ум, кад може бити последњи пут пролави покрај ових, њему блажених места. Горко тужи о том у свом опиву живота:

— И сад пишући после двадесет и пет година, узмућује ми се утроба, вузе ми теку и весма тужим;