Жена

282 “ МНАГЕСНЈА

Развађају се. (Из дневника једнога адвоката).

Некога дана дође ми једна госпођа. Врло је млада, нежна и уплакана. Одевена је у црно.

Кад ми се приказала и ја је понудио да седне, није могла дуго да проговори. И презиме је своје изговорила тако загушљиво и неразумљиво, да га нисам разабрао у први мах. Помислих: Сигурно јој је ко умро, па је дошла да јој помогнем расправити оставину.

— Имате, госпођо, да расправите какву оставину 2

Она уздахну и рече: — Не!

Ах! Онда се раставља од мужа. Јер госпође долазе код адвоката у црнини и уплакане обично само онда, кад им ко умре, или кад хоће да оживе, т. |. кад се растављају од мужа.

Погледах јој мало пажљивије у косу и у руку. Наравно! Да сам је у почетку само мало пажљивије погледао, могао сам одмах знати. Госпође, које долазе да се растављају, обично су врло пажљиво очешљане и нокти су им јако чисти. Оне, које долазе после каквог смртног случаја, мало мање пазе на фризуру и нокте.

Да ме не би разумели криво, одмах вам велим: То није због адвоката. Него. уопште! Ја сам н. пр. толико стар, да ме не може нико осумњичити, како би ма која женска глава мене ради удешавала своју косу. | И доиста, хоће да се растави. Али кад ми је то саопштила, опет умукну.

— Знате како је, госпођо! — рекох јој. — Ја верујем, да је најтеже изнети страном човеку своје најскривеније породичне прилике и осећаје, али у овом случају не може друкчије. Лечнику се мора дозволити да загледа у тело, нама адвокатима се мора дозволити у оваквим приликама, да загледамо у — осећаје.

— Рећи ћу вам у три речи, господине. Код нас је — узајамна неутолива мржња.

И нехотице прелете преко мојих усана осмехи одмах сам приметио, како се тај лак осмех немило