Жена

па =

дотакао госпође. Али шта ћу! Кад госпође, и то иначе врло образоване госпође, дођу адвокату ма у каквој другој ствари, обично немају појма о оставини, о наследном праву, али кад је о разводу реч, свака зна о неутоливој мржњи, о Василију Великом, а понека и о закључцима седам васеленских и девет помесних сабора, што се односе на брак. Не знам где су научеле. Али оно о „неутоливој мржњи“ чисто ми изгледа као да свака донесе већ собом на свет, као што доноси на свет — славуј крила или способност за певање.

— Дакле, госпођо, — кажем јој — Неутолива мржња, то је већ нешто. Али није доста само казати: Мрзим га, неутоливо га мрзим, него треба то и конзисторији доказати.

— Мој, мој... — Хтела је да каже муж, али застаде, па онда поче изнова: — Господин Иван Страхинић признаће да ме мрзи, и да мрзим и ја њега. Он вам је ово дана већ говорио о томе.

— Да, да, говорио ми је! — Кад је госпођа изговорила име Ивана Страхинића, сетих се, да ми је тај господин био пре неколико дана.

— Извините, госпођо, кад сте се мало час представили, нисам добро разабрао презиме. Дакле, реч је о ствари господина — Ивана Страхинића.

Њој чисто одлахну! — Па онда знате, госпо дине, све.

— Извините, госпођо, не знам још ништа. Госпо-

дин Страхинић изјавио ми је, да сте узајамно решили да се разведете. Говорио је и он о узајамној, неутоливој мржњи, и говорио, да ћете и ви доћи до мене, па да ја онда удесим ствар, како је најбоље и најбрже. Право да вам кажем, госпођо, господин Страхинић дошао ми је био у незгодно време, кад сам журио у суд на рочиште. Оставио сам, дакле, појединости, кад ми ви дођете.

— Нема код нас појединости, господине докторе. Мрзимо се, смртно се мрзимо, неутоливо се мрзимо; увиђамо обоје, да не можемо заједно живети, хоћемо да се разведемо, и зар то није доста 2

= Врло је то лепо, или боље да кажем, врло

#