Жена

856 ВЕНА

пошље претплату на „Заставу“, она од времена на времв пише: Чувајте нам нашу крв и наш народ, јер се народ не множи као бели зечеви и пишите што чешће против те многе војске и ратова.

Кад је 1906. године била у Новом Саду прослава четрдесетгодишњице како је постала „Застава“, дошла је и она. Била је тек нешто преко. 60 година, али је изгледала много старија. Дошла је у простом, сиромашном оделу а говорила је течно, мирно, као пот-

пуно образована женскиња.

Пришла је уреднику „Заставе“ на гробу Милетићеву, рекла је своје име и казала: Држим „Заставу“, четрдесет година. Није ме нико данас звао, али мислим да није никоме криво, што сам дошла. Нисам никад видела Милетића, у животу, дошла сам да очитам Оченаш на његовом гробу и кажем: Вечан му спомен! Ја сам вам чешће писала, можда се сећате. А ако ћете примити од мене просте жене једну реч: Молим вас, пишите што чешће против ратова и војске. Ево већ неколико недеља нема ништа о томе. Знам, заборавили сте, у великом сте послу, али немојте на то никад заборавити. Нек даду сваком своје, па да живи свет у миру и љубави.

Пре неколико месеци је умрла. То је јавио „дастави“ њен син. Оставила му је у аманет да држип даље новине и чита, и — да поздрави њеног Војна, ако се врати. И да му каже да га је чекала, а није крива ако га није могла дочекати. Зове је бог, а против божије воље не може. :

Сахранише је у простом, црном сандуку, а на сандуку је сеоски столар Вељко исписао са великим, кривим, незграпним словима име пгодину. Јер Вељко не воли да лепи на сандук она цпфраста златна слова од хар-

тије. Та слова се овлаже у земљи и отпадну, или их

ивгризу црви. А име мртваца треба да остане на сандуку бар 6 недеља. 'Тако'он каже, а његови сељани се слажу 6 њим.

На сандуку је било псписано: Огњанка Јовановића поживе 66 година. А није писало: Огњанка удова Јовановића. Тако је она хтела, и оставила сину у аманет: — Кад већ матер сарањујеш, не пиши удовица,