Жена

ПАЈЕ РА 355

проглавила. да је умро, и дала чак новаца да се удари штемпло на то

— Хајд, хајд, каже бележник. Удесићемо ми ту ствар и без тебе, јер се то мора учинити већ детета ради. — „Бутио се што је тако јогунаста, али му дође ипак занимљива. Има појевије у томе, тлто тако истрајно чека да јој се врати венчани друг. И занимало га је да дозна, каква је то била љубав међу њимаг Под каквим се приликама развила ова појевијаг Но увидео је, да она њему неће о томе говорити, па потпустио своју жену, да она в њом о том разговара онако издалека и испита ствар.

Бележникова жена говорила је с Огњанком. Али није нашла, што је тражила, т. ј. грађу за какав занимљив роман. Огњанка је казала у разговору: Увео је мене а није другу. Види се, да је баш мене марио. А и ја сам волела њега него другог. Нашли смо се у колу, увек је волео да буде до мене и ту се већ могло знати шта ће бити и без многог разговора. Не уму наши да цифрају и измишљају свакојаке лакрдије као велика господа.

Кад је било речи о томе, је ли се кад год свадила с њим, за време њеног кратког брачног живота, и је ли ју кад год може бити ударио, а она каже: — Варда се свађам с њима! Нисмо ми као Швабице и госпође које носе за шеширом дугачко црвено перо, и кад им се што не допада, лупају малом белом песницом о астал, док не раскрваве руку. А мужеви трче око њих и вичу: Немој рано слатка, и умири се. Код нас хоће муж п да удари кад се расрди.... Алп мој Војин није био као други, да ме сваки час удара ма РАНЕ је и бпло што два трипут, не могу се на њега срдити.

Баш кад је била окупација Босне и Херцеговпне, стиже јој син у војнике. И однеше га тамо... Био је, чини ми, се на Маглају, али се: вратио жив. А шта је она претрпела за оно време, не питајте. У селу су били мил стиви с њом, ма да је говорила на сваком рогљу: О људи, људи, кад се већ мора гинути нека се гине за своју ствар, а не да гинемо за нову Венецију.

Кад јој се син вратио, мало се умирила. Али кад