Жена

+ Е Н Ко | 859

ћа образованијом. А што је из основа колико погрешно, толико и штетно мишлење. Јер се слободно може рећи, да је она жена најобразованија, која све особине, навике, обичаје и књижевност свога народа најбоље товнаје, њих негује, развија, унапређује, одржава и љуби, у њима задовољства и насладе налази и њима се дичи и поноси.

Или зар није тако2 Узмимо само, како се нашој деци у тим кућама тепа. Мушка су деца обично „Пиби“ и „Пубике“, а женска „Бабике“ и „Мадике“. Па зар то није смешно, кад знамо, да ни један народ нема тако лепих, милих, снажних и нежних израза за тепање, као што има наш српски народ2

Има ли лепшег, милијег, снажнијег и нежнијег тепања, него кад Српкиња каже: Снаго моја, душо моја, узданицо моја, дико моја, љубави моја, чедо моје, благо моје, срце моје, поносе мој, и још много и много све лепших и лепших израза за тепање и- изражавање своје милоште.

Тако лепо, мило, снажно и нежно само Србин и Српкиња зна, уме и може тепати. И ми те наше љубави и милоште изразе за тепање замењујемо са „Пуби“ и „Мади“.

На то би се могло насмејати, да није жалосно, кад се чује, да је Српче „Пуби“, а Српкињица „Мади“ или „Баби“, али овако се мора заплакати, јер то је очевидно штетно по нас и наш српски род.

Метимо руку на срце, па рецимо, зар није таког

Али не грешимо ми само у томе, него и у многим другим случајевима.

Узмимо н. пр. да се у тим нашим кућама тако рећи и не зна за лепо српско свечарско славље. Свечарство се не држи нити им деца и појма имају о свечарству.

Међутим држе се и управо славе имендани и рођендани. У тим се кућама свако већ у напред спрема да се имендан или рођендан што свечаније прослави. Ту су поклони, ту „јаузнови“, ту 'честитке и читаво весеље.

Па зашто је то тако2 Зато, што је прослав-