Жена

368 ВЕНА

1870. године, затекао је на своме столу молбу 9 Српкиња из Новог Сада, да се оснују више девојачке школе. Та је молба занимљива, зато ћу бити слободна да је овде у целости донесем, да се види какав је вејао онда дух у нашем народу. Молба гласи овако: „Славни саборе! — У Новом Саду, а надамо се и у целом Српству спознала се одавно потреба, да српски народ старајући се за просвету своје српске браће, треба да се постара и за просвету својих српских сестара.

Од нас, као од српских матера и непосредних одгојилица Српства, много се иште, али се признати мора, да се дојако за нас врло мало старало. Док наша браћа Срби имају свакојаких завода за нижу и вишу просвету, имају штипендија и других добротворних заклада, ми Српкиње немамо ни једнога завода, у коме би смо се просвећивале и за српске матере одгајале, да би се достојне свога народа показале. Ми смо у томе обзиру још једнако српска сирочад.

А кад се од нас ишту дужности, за цело се не може порећи, да и ми имамо своја права.

Ми врло добро знамо, да је нами природа наменила нежнији задатак живота, т. |. да се старамо

за прво одгајање народа нашег. Али колико је тај задатак њежан, толико је и важан и силан, јер Српче, поред наше неге, ступа првим кораком у живот, први развитак његовог живота у нашим је рукама, тај први корак често пресуђује и судбину целог живота, јер знамо, да од првог утиска зависи и цео живот свакога човека.

Дознали смо од просвећених народа, што признаше и најувиђенији људи, да се често под упливом добре и просвећене матере утврдио правац целом животу многих и многих прослављених људи.

Будите дакле, браћо Срби, праведни и спрама нас, својих сестара, у којих је руку и ваша судбина. Ако се још нисмо попели на тај ступањ људског савршенства, до којега сте ви доспели, а ви нам помозите, да му се колико толико приближимо. Кад нам налажете дужности, а ви нам поде-