Жена

370 РАЛЕ

тере, па да им одгајамо и добре синове. То је сва наша еманцилација, коју од вас захтевамо!

У Новом Саду 18. маја 1870. Софија Пасковић с. р. рођена Камбер, Јустина Кода с. р., Анка Милетић с. р., Јелена В. Јовановић с. р., Александра Маринковић с. р., Савка Суботић с. р.“

Известилац те молбе био је др. Свет. Милетић, који је поднео сабору у име петиционог одбора предлог, да се за први мах подигну две српске девојачке школе у Панчеву и Новом Саду. А на кратко за тим подигнута је и трећа виша девојачка школа у Сомбору Онај извештајдр. Светозара Милетића такође је занимљив за оно доба и ја ћу из тога извештаја да наведем само ова места:

„Нема веће потребе, него да читава половина једног народа, женски пол, или бар оне женске кћери у тој половини, којима би то домаће и материјално стање допуштало, постигнути веће образовање, него што се оно у основним народним школама постићи може; и ипак нема потребе, што је у народу српском већма занемарена, него то више образовање женског пола. Од вишег образовања женског пола зависи не само домаћа породична срећа, него и напредак самога народа. Женској је позив, да буде у породици добра супруга, мати и домаћица, — а у друштву и народу да очува и негује свест народности, родољубље, човечност, добре нарави и добре народне обичаје! Од тога зависи срећа и самих великих народа, који већ у својој множини налазе јемства за свој опстанак и развитак, а некамо ли мањи народи, који се у околини већих и великих народа могу одржати само радњом, штедњом и врлином родољубља, одушевлења и пожртвовања за народни напредак, што се једино образовањем, и то не само умаи разума, него и душе и срца, а тоће рећи, женскога пола, постићи може. Јер само где матере, супруге, сестре у народу чувају и подрањују на породичном огњишту пламен родољубља, и разгревају осећаје за све, што је узвишено, красно и добро — ту ће се и у том народу одржати животна снага, Нека би сви мушки