Жена

Тражи музу, да је музе, Тражи вилу, тражи лиру, Големе ће бити трке

По дивиту и папиру.

Па преврће књиге разне, Естетике, појетике,

А море га крупне бриге : Да л' да пише акростихе, Ил ће можда у сонету Да излије љубав свету.

Да би пев'о целом снагом На далеки пут се спрема, Па се баци са пртљагом Железници на рамена. Да га носи у свет бели, Где топлије сунце греје; Да га носи Ривијери,

Где и зими — пролеће је. То пролеће, шарно цвеће Песничку ће напет: жицу, И даће му плама, жара, Да опева љубимицу.

И збиља је тамо спев'о Што никада није снев:о. Спев'о пламен својих груди, И за чим му срце жуди; Спев'о да му љубав силна, Дивна, крилна и умилна; Сред језичког спев'о сјаја РА дванајст осећаја,

А у песми свака глава С' ја почиње, с ја свршава.

Сврши песму, па је шаље Како се то већем ради, Првом друштву књижевноме Да је штампа и награди. Критичари прочитали, Наградили, наштампали;