Жена

НЗКЕРЕНА 895.

Такве песме нема више,

Сви од миља — занемише.

Па због тога још и сада,

У том друштву „немост“ влада, Нит што зборе, нит што творе, Нит што мисле, нит говоре.

И Мара је прочитала... Та он дражи своје броји, Па у себи шапутала : Тај баш себи песму поји, Јер у песми свака глава С' ја почиње, с' ја свршава.

ж " =

И потрча песник други...

- И он жури, шта би знао,

Ал му пути нису дуги, Код прве је крчме стао. Попио је пет пехара,

Па се лаћа тад бокала... У перо му муза слила Више вина нег мастила, Па је за час и он спев'о Што ни у сну није снев'о.

У драгани својој види: Алем камен, суво злато, Звезде јасне, месец бледи И сунашце умиљато.

Види Бога, како плаче;

Творца тешка боља мори,

Што не мога бар још једну

Равну Мари да сотвори.

Високо је Мару диг',

У седмо је небо вино;

Дотле диг:о, докле може

Црно перо, бело вино.

А у песми свака глава,

С' ти почиње, с: ти свршава. ; 1