Жена

412 ЖЕНА

вило, па јој каже гласом, који је био хладан као онај снег напољу. — Говпођо, моје је да препишем лек, а ваше је да га према мом упутству дате вашем детету. То већ прелази границе моје дужности,

Она још увек чува врата и не да му напоље.

Њему је прекипело. Поче да шета по соби и да је коре.

— Научили сте је стотину бесмислица у најранијој младости, па јој говорили у лице: Чедо моје, ала си паметна! Навукли сте јој свакојаке шарене крпетине, па сте јој онда говорили: Чедо моје, ала си ми лепа. Нисте је никада водили као родитељи, него сте пустили да она незрела води вас. Сад је по-

_ стала сујетна, уображена, самовољна, јогунаста и ја је не могу одједаред научити да слуша.

Но и она је дошла чисто ван себе и почела да му враћа. У највећем узбуђењу, чисто крештавим гласом подвикнула му је:

— Ви, ви сте свему криви, ви доктори. Ви сте ме упозорили, да је дете нервозно, малокрвно, слабо, да му срце није сасвим у реду, да се не сме узрујавати. Па како сам ја могла и смела да будем строгаг!

Бог зна шта сам ја све претрпела. Ја сам сваки дан

стрепила само да је што не снађе. — И бривну у грчевити плач. Доктор се мало утишао, па онда каже: — Изви-

ните, госпођо, ако сам био сувише оштар. Ја признајем, да је веома тешко правилно васпитати болешљиву децу, децу која су донела већ собом на свет вле последице нашег целокупног друштвеног стања. Није истина, да васпитање детета почиње тек у утроби мајчиној. Чак и оно, што су још наши дедови грешили, упливише на својства, па и васпитање детиње. Ваш је положај код овог детета био тежак, врло тежак. Када смо били здравији и нисмо живели овако наопаким животом, умео је пи ратар да васпитава правилно своју децу, а није ни чуо реч: педагогија. Он уме то у главноме и данас, много боље од нас. Алп и најбољи педагови не могу да савладају све оне незгоде, које потичу из наших наопаких друштвених и здравствених прилика.

роцшснаљоцивана ои нара оце. ЗА.