Жена

458

ЖЕНА | А какве суг Ко руже у гори! Марко за њих нема осећаја, Само ћути — ништа не говори. Види мајка како је у Марка, Али неће баш да га еалеће, Марко неће оно њено цвеће, Али не сме мајци рећи — неће; Говори му мајка Јевросима: — Синкд Марко, па и других има; Узми другу, не крати ти нико, Само жури, не чекај толико.

ж # ж

Пре нег сунце одскочило јарко, Поранио Краљевићу Марко, Смерно мајци љуби руке њене, Па са шарцем крену у прошење. Уз пут пио, уз пут се и бћо, Ал' девојке није испросио. једна крупна, а друга му мала, Једна млада, друга прецветала, Једна ћути, и то ваздан траје, Другој језик никад не престаје; Свака има — ко би ређат мог'о Од свачега ил мало ил' много. То је Марка већем расрдило, А и шарцу коњу догрдило. Шарац крену у гору зелену, Где је била посестрима вила, јер он знаде, или барем слути, Шта се Марку по памети мути. Јурили су од петка до среде, Тоо да јуре на ветрову крилу, Па где облак испод себе гледе, Ту нађоше Равијојлу вилу.

Марко вили срце отворио, Па јој 'вако јунак говорио: — Подивљаћу! С тулумином спавам, Шарца мазим, с њиме разговарам, И сам видим, пропаст ми се спрема, Мегдан делим и кад смисла нема.

-