Жена

НА А 459

Стара мајка данас помоћ иште, Преклиње ме да свијем огњиште; Мајка жели — поелушат ее мора Па еам ипго од двора до двора; О том путу већ гуслари трубе; Ал) не нађох себи верне љубе. Па те молим, е да ли ћеш моћи, И у овој беди ми помоћи.

Бела вила очима га кара, Па овако њему проговара: — Треба давно да си гњездо свио, Сад си право време пропустио, Сад ти лоша велика и мала, — Доцне те је мајка световала. Друкче очи у јунака млађа, Њему свака и лепша и слађа; А старији, кажу паметнији, Њему слађе, што не мож' да нађе. Ти би данас, која има крила, Теби да је каква бела вила. Али вилу гора изродила, Рујна зора росом одојила, Златне звезде дале су јој крила, А муња јој другарица била. Она бежи из земнога мрака, Грли само сенку од облака, Нема виле ни за ког јунака, Нема ни за Краљевића Марка. Ал' се теши, нек: те само траје, Неће мајка остати без снаје. Ко не жени, кад му време дође, Ожени се кад му време прође; Кад остаре очи у јунака, Тад је лепа чак и свакојака.

ж “ ж

Мајка сина очекује жарко, А враћа се Краљевићу Марко; Поглед мрки силно натуштио, Јуначко је чело намрштио, Шарац вришти, још би да се скита, 1•