Жена

492 ЖЕ НА.

истину, није ником „пеглао“, него је кресао сваком у очи, што мисли и осећа. Многи су се бојали -—

његове истине. А и извикао се он на цео свет — али мени никад вде речи не рече. Био је увек нежан в прам мене и волео ме много... Кад сам „отежала“

и нисам могла ранити, шетао је сам и вазда доносио пуне руке цвећа, (јер сам цвеће волела), те би ме окитио, и кад сам се пробудила, мој кревет је сав у цвећу био... Ако нисам добро спавала ивишао би на прстима, и запретио би (ма и гости били!), да не лармају, да би се ја могла испавати итд Једном речи: волео ме, да би свакако и крви своје дао за моју срећу. И моја је мама за све то внала и чудила се, а кадкад и смејала толикој њежности. Па ипак вато, кад се он једанпут наљутио (као јавни радник имао је да се једи са целим светом!) и није хтео ручати

а ја — жалећи га, што се толико кида — устала, од стола тобож да обиђем дете, а овамо да сакријем суве — дође она за мном у собу и поче плачевним

главом кукати:

„У%, чедо моје слатко! Та, тај ће теби крв на памук тпотилтиј“

Ја се скамених. Не умем вам рећи, шта сам у тај мах осећала, кад сам чула те речи! Не умем вам описати шта ме обузе, кад сам скочила! Та, да је то неко други био, ја би му оног часа очи ископала ..

„ Тујеш, мати — рекох да сам се и сама тргла од тог гласа — немој то да поновиш! И немој да се тим начином мешаш у мој живот!

Мора да сам јој страшна — а можда и смешна — изгледала (та, ја сам увек била „мирна“, флегматична!), кад ми рече:

„Ју, Бог с тобом, дете, а шта ти јег — И пргкрсти се жена и изађе из собе

А мени је било тако страшно, тако тешко! Све је у мени врпло, слепочице ву ми бИле као чекићи и осећала сам таки расположај у себи, да би на цео свет јурнула... Сећам се, да сам још дететом слушала исте те речи — кад их по која бака изговори — и да сам у својој детињој машти замишљала таког човека као неко страшило... Па зар ва мога мужа,