Жена

ЋЕ БА 499

кнеза обећање да неће ништа чинити против њих, кад се с њима састане у Крагујевцу. Кнез јој је дао реч, и одмах је и сам написао писмо Милети Радојковићу, великом сердару у Јагодини, позивајући га да дође са још два човека к њему у Пожаревац, да се разговарају; задавајући му своју кнежевску реч, да га неће ни глава заболети. Тако исто, кнез је послао писмо и Ст. Симићу и осталим незадовољним поглавицама да дођу к њему у Крагујевац. С. Симић му је одговорио покајничким писмом благосиљајући кнеза, који је њега и његову породицу наново васкресао из мртвих. „Наше су се очи осушиле већ од суза, и ми смо опет срећни и весели. Ја сам мене и моју фамилију убио, а Ваша Свјетлост све нас је највећим великодушијем и милостију наново на свет подигла; пером и речју казати никако не умемо оно што нам срце чуствује и какву молитву Богу пошиљемо за здравље В. Свј. и све свјетле фамилију“...

После послатог позива устаницима да дођу на измирење у Крагујевац, кнез се са свитом припремио за повратак у престоницу. Са кнезом је пошао и млађи кнежевић Михајло, кога је мајка припремила да буде у приправности, како би својим сузама и молбом омекшао очеву јарост, и опоменуо га на дато обећање матери — Наки. јер је књегиња и поред свег кнежевог опроштаја и датог обећања страховала, да он поново окружен непријатељима устаника не подлегне њиховом утицају и заборави на разговор с њоме у Пожаревцу.

Цео ток измирења побуњених са кнезом оцртан је у следећим писмима књегиње — кнезу:

„По одласку вашем отишла сам с премилим сином Миланом и с прочем дјечицом у цркву и одстојала сам божанствену службу, у којој сам много суза пролила и не само у цркви, но и сад ово писајући оплакујем догодивше се неповољне догађаје оне. Истина Ви сте се јутрос на плачевну моју молбу смиловали изволели на све, изјавивши да

ником ништа учинити нећете.