Жена

Ја сам о неисказаној Вашој свима познатој доброти савршено увјерена, но будући да ће много и то различити мненија за предпоменути бити, кои ће се њима у овом случају осветити желети и на своју страну тежити; то се усуђујем опет писмено Вас замолити, да им коначно свима од првог до последњег опростите. Онако великодушно као што сте им онда свим милост Вашу и опроштење обећали. Опомените се Господару! молим, кад једном код нас рече један, неће остати да је Христов брат, ако га нитко неће, ја Ћу га. Да није такових било, не би се оно ни случило, зато ускоравам молити Вас да никога не слушате, но Вас самога · по Вами никако се ништа противно догодити неће,“

Другим писмом књегиња је известила кнеза:

„Никада срећнији, никада радоснији дан у моме животу чини ми се дочекала нисам, као дан 16. јануара, у коме сам пред сам акшам, премилостиво писмо Ваше Свјет. примила, коим извјешчавате ме, како сте свуд од премилог народа дочекивани и представљате ми сцену, која се на Саранову и код Петровачке меане догодила, гдје су Вас по међу осталих и Милета и оба Симића и Ђока Протић предусреји, као и кад Вам је пресладки син наш Мијаило, у највећем очајанију наодећи се у премила родитељска наручија Ваша предао, гдје сте имс неизреченом милосћу и с особитим великодушијем све погрешке њихове као чадољубиви отац, синовима опростили и к Серцу иј Вашем пригрлили.

„Ову пак радост, коју сам при прочитанију из овог великодушног писма Вашег почуствовала, није ми могуће описати, коим радосћу усхићена нисам срдцу мом преодољети могла, да и сузе благодарности топле к личности Ваше Свјетлости, не пролијем. Како сам дакле ово писмо прочитала, с мјеста сам сазвала све чиновнике овдашње ком СУ ОБ у овај ма овдје догодили, и у највећем восхишченију радости ово милостивјејше писмо Ваше Свје-

„8 лОСТИ прочитала“... - > Ивмирење кнеза са побуњеницима утврђено јеи ~ свечаном заклетвом у крагујевачкој цркви 17. јануара.

: