Жена

ЖЕНА _ 128

Глас је пуко шта то Марко спрема, Глас је пуко, сумње више нема.

Да је пуко гром сред ведра дана, Да је пуко крај мека дивана,

Где се двоје у загрљај слили,

И они се не би зачудили,

Јо свет што се ишчуђава сада, Кад глас пуче тако изненада.

Мили боже, што све бити може, једни кажу, други запомажу: Вештица је без стида и срама Очарала Марка мађијама! Други веле: Ко би то и снио, Бедан Марко памет померио! Само вила с високих облака, Посестрима разумела Марка, Њен се Марко у младости био За вилама само заносио,

А девојке нит' су биле виле, Нити виле, нити Марку миле: Нека крупна, нека била мала, Нека млада, нека прецветала,

У свакој је нешто наћи могго, Да имаде ил: мало ил' много. Ал од судбе не утече нико,

Па нека је врстан још толико; Ко се ручком у подне не снажи, Тај по ноћи свога ручка тражи, Ко не жени, кад му време дође, Ожени се кад му време прође: А остарел' очи у јунака,

Добра му је често — свакојака.

Бедна мајка Краљевића Марка Кад сазнала синовљеву жељу, Јадат' стала, црној земљи пала, Затим пала болна у постељу. Њену снају и сувише знају,

А свет воле — да гради и горе. Плаче бедна, куне срећу лошу