Жена

КА ЗОРА

Па отпрема сину гласоношу: Марко, сине, ако хајеш за ме, Хитај мајци невоља је веља, Тешка болест наишла је на ме, Ман') се свадбе и ман: се весеља, И други пут имаш за то каде, Имаш каде, то и други раде.

Ал' јој Марко гласоношу враћа — Његова је порука још краћа —: Стара мајко, ти у болест паде, ја бих чек'о, ал' ти немаш каде, „Курим свадбу, да те снаја штује,

Лечи, двори и да те негује.

Дошли свати, једва могу стати, Дошли свати, ал' не дође мати, Нит' се вила у сватове спрема А и бога ко да тамо нема. Други дошли којима се нада,

има их три четир хиљада... Од толико, не одрече нико,

А би хтели, да су само смели.

Марко занет, Марко будан сања, А кад беше у очи венчања, Сед' патријарх нит' сања нит' снива, Већ он кума венчаног дозива: Ти си куме овде најстарији, Ти си куме овде најглавнији; Ти си овде и отац и мајка, На теби је да освестиш Марка. Провала је што пред њиме зија; Опиши му каква је то змија, Крај ње неће сунце да му сија; Изведи га на пут спасенија. Пуст је Марко, кад му когод смеће, Ал) на кума насрнути неће.

Кум се клања седом патријару, [оо кандилу, свећи и олтару; Скут му љуби и два и три пута,