Жена

БРОЈЕ РЕА 125

А од страве усне су му жута. Па му вели: Мала су ми права, Ти си наше свете цркве глава; Ти си више нег' отац и мајка, На теби је да освестиш Марка, Провала је што пред њиме зија,

Опиши му каква је то змија,

Уз њу неће сунце да му сија, Изведи га на пут спасенија.

Нуткају се тако два три пута, Ал' се оба уклањају с пута. Не би Марко дирто кума стара, Не би Марко дрзн'о патријара, јербо Марко знаде за поштење, Ал — — не веди нас у искушење!

Њима срце од радости грану, Кад спазише јуначину Луку, Кор изгуби на страшном мегдану Леву ногу и десницу руку. Тај ће смети, тај ће, мисле, хтети, На тог неће нико да налеће Ког год сунце обасјава јарко, А најмање Краљевићу Марко.

Хоће Лука! Он се радо прима, Да освести свога побратима, И да каже истину му праву, Макар знао изгубити главу.

Оде Лука јуначина стара, Да искрено с Марком разговара... Јунак беше, у очи му скреше: Марко море, памет ти изгоре, Та те змија мађијом опила, Марко брате, не срамоти свате, Ове бруке сви смо редом сити, Ил' бар немој шарца срамотити.

Кад је тако Марку говорио, Од прве се Марко скаменио,