Жена

121

ВЕНА

Прву пију у славу божију,

Другу вељу, кућњем светитељу... Сваки пехар има свога реда,

Ал већ Марко немирно погледа, Па он шану седом патријару,

Да њој здрави и то здрави сместа, Јер по реду сад иде невеста.

Од како се тица стрелом лови, Таква реда немају сватови; Ал' патријар' не може на ино, — У пехар му наточили вино Па он здрави и невесту слави, Па је кити што год може бити. Марко оком, а послуга скоком, Запалише стаје и ходаје, Запалише све што мож' да горе, Створило се од пламена море... Претрнуле госпође и људи; Марко руком показује груди, Неву гледа, а сватима збори: још да знате, како овде гори'!..

Горело је, док је горет хтело, Горело је па је изгорело, Само Марко још у миљу плови... Разишли се кићени сватови, Али мајка не дочека снаје, Сам са женом Марко дане траје. Плаче мајка, јер оста без крила, А овако кука бела вила: Кад не цвета воће у пролеће, Већ у јесен запупи му цвеће, Од тог нико вајде имат неће, Од тог море, дрво се поболе... Бедан шарац очи земљи крије, Одрек'о се вина и ракије, Па о јасле вреле сузе брише, И уздише, а куда ћеш више.