Жена

1

ЖЕНА

Иде време тако без промене, Ал' да видиш Арапина груба, Уграбио Српкињу девојку,

Па је сили, да му буде љуба. Ком ће јадна, него Марку пише: Дођи спаси, јер не могу више! Добар Марко, на ж'о му се дало — Никад више њему не требало Па дозива госпођу Јованку:

Умеси ми брашнаницу танку, Спреми вина од седам година, Љубо, друже, очисти оруже, Прошло време у гњилу спавати, Да ја идем робље спасавати; Арапу ће смрћи сунце јарко,

Нек' он види, да још живи Марко.

Ал' да видиш госпође Јованке; Не меси му брашнанице танке, Нит' му спрема вино и оруже, Нег' јој усне на сва уста руже: Види оне жене непоштене,

Жив је Марко, ал' жив је за мене! Што те стало; што те за њом жао, Ил' си оком за њом замакао 72 Није теби да роба спасаваш,

Него да је за себе освајаш.

Зар сам зато бедна се удала;

Зар сам зато младост жртвовала 2 Да ме хоће да устрели стрела; Тешко мени, провидим те цела, Трагови су твоји добро знани, Марко, Марко ти грешниче стари, Бар предамном изговоре мани.

Ко је ишо крчмарици јани;

Ко је виле по горици вијо,

Ћути Марко' давно си долијо;

И гуслари знаду о том рећи,

Па зашто ме бедну унесрећи; Окани се узалудна труда,

Нисам слепа, а нисам ни луда.