Жена

ВЕНА 181

ари Змај Јован Јовановић у Славонији!

Поп јоца Јовановић. Нови Сад.

Било је то 1886. г. о Ђурђев-дану, да смо са сватови на тројих коли тшли по дјевојку оним величанственим путем, што водп из Посавине у Подравину преко брдељака и брда, што се впјуга поред потока и поточића кров увеле и широке долпне, кроз пптоме драге п што се код Звечевеке превије пење до 800 метара над морском висином.

Око 10 с. пали смо у дивну драгу Каменско п ту крај језерца смо ујали, док се коњи одморе п нахране, а ми док се освјежимо и мало прихватимо. Друштво срочено све од млађарије, па весело, а дивни планински предјел око нас надимље нам веселе груди. „Лијепа долина опкољена бреговима око којих се надвили планински висови, шумом оперважени, а над свима домпнира високи 1000 метара сурп врх Џапук, пспод кога на једној стијени стрше раввалине Каменграда. На сред поља црква, а крај друма парохијски дом, а подаље под брегом сеоце Стријежевица.

И кад се окреписмо, одосмо мирно под проворе парохијског лома, макнух руком, а из грла девојачких и момачких забрујише акорди дивне композиције Кор-

нелпјеве:

„Скажи ми Господи, конзину моју“ А кад дођосмо до рииззита: „се пјади положил јеси“, отвори се лагано прозор и крај њега угледасмо сиједу главу српског свештеника, како пажљиво слуша и запосп у величанствене акорде запста лијепе пјесме. И кад свршисмо, а старац одушевљено затапша пи рече: — Ваипста дивна ствар. Од Корнелија, а2 Красно сте је извели. Ако смем молити још једну пијесу. Ми смо били изненађени оваквим предусретајем. Иптоппрасмо Штунаово [ог то:

Ори ми се пјесмо ој