Жена

152 ВЕНА

равмахивала сабљама. И онда су дошле оне неслане шале Ђуке пастира. Чика Јова није могао да поднесе до краја. Даривао је децу и прекратио њпхово приказивање. Њима то беше жао, и тек кад су били на вратима, рече им утешну реч. Важелио је свима здравља, а 'Ђукп да се ожени, па да до године и њему долазе вертепаши, п тада не би би бише изпгравао — 'Ђуку.

Кад изађоше деца, још је дуго говорпо, како му је жао, што не може да ужива у тако лепом обичају, у ввездарпма пи вертепашима, Некада је бев сумње то приказивање имало смисла, али су деца од године на годину то пзопачавала. и ево на шта је сад пзашло.

— Помало сте и Ви томе криви, чика Јово! рекох.

Он ме погледа.

— Вп уређујете „Невеп“, Ви сте данав њихов оберучитељ. И нашто се тужите, кад би могли тако лако помоћи. Напишште им згодно прпкавивање за вертеп пи звезду, штампајте у „Невен“, и за пеколико година биће све друкчије.

— Већ сам мислио о томе, — рече, ал сад је доцне.

И запита ме, зашто то не учиним ја.

— Ја, одкуда јаг Нисам написао никад нп једне речи за децу.

— То није чисто за децу, — рече чика Јова, деца то само приказују, то је више за људе, управ ва, децу, за људе, ва све.

— Вато и треба то да напишете Ви! рекох.

— Ја Вам кажем, да напишете Ви! одговори ми.

После су нас прекинули у разговору. И после:је стизао Божић за Божићем, а није било више чика Јове.

Данас ме је госпођа уредник „Жене“ позвала да напишем што ва „Кену“, можда нешто прикладно ва Божић, а може бити и за децу, јер ће „Жена“ доносити од сад кад кад и за децу. Менп паде на ум онај божићни разговор из 1908. године са чика Јовом.

И тако постаде ова мала божићна слпчица ва приказивање вертепа и „звезде“.