Жена

стањем. Чисто се изненадио и два три пута климнуо главом.

— Осећате ли боље 2 питао ме је.

— Не боли ме ништа!

Он чисто незадовољно слеже раменима. До-

цније сам разумео тај његов покрет. Сигурно је мислио: Тако сви ви рањеници говорите; па и они

који другога дана умру.

Рањеник чија је постеља била одмах до моје, једва је дочекао што сам се освестио, те има с ким да разговара. Од њега сам за час дознао све, па и то, да моја ноћашња болничарка није ту, да ме је дан ноћ дворила и неговала, па су је отпустили кући да се одмори. Данас никако неће долазити него сутра.

Дакле тек сутра! И зар тек сутра да јој се захвалим на оном њеном пожртвовању. Али је ипак дошла још оног дана по подне и то са својом матером. Али је дошла не да продужи своју дужност, него тек да посети болницу.

Највише је говорила њена мати. Она је чешће долазила у болницу да види рањенике, била је већ неколико пута и чело моје постеље, и једва је веровала да ћу икада доћи к себи. Сад се неописано радује. Код куће је чешће говорила са својом Мил-

ком о мени и ја не могу ни замислити, како се оне

радују.

Дакле се зове Милка. А учинило ми се, да је Милка мало поцрвенила, кад јој је мати приповедала, како су се често разговарале о мени.

Хтео сам да се захвалим и њој, али нарочито њеној ћери што ме је неговала са толиким пожртвовањем. И кад сам тражио речи, уверио сам се, да што год ми дође на памет, изгледа тако слабо и рањаво, као што сам и сам. Осетих, како ми се очи напунише сузама и рекох само толико, да би била увреда, када би се сестри болничарки, која ме је толико неговала, захваљивао празним речима. Знам да она није то урадила мене ради, него је осећала потребе, да у овим великим данима учини и са своје стране све што јој је у снази. А матер сам молио да ми дозволи, да јој пољубим руку, што показује према мени учешћа.