Жена

182

су је некада играли као младићи, данас су већ седи старци, неспособни за игру, али су играње и песме показали стручњацима у игрању и нотама, те је тако ова наша најстарија народна игра из прехришћанског доба отргнута из заборава.

На овој народној забави била је и утакмица у игрању кола. И наше дивно народно коло почело је да се дегенерише; мало је играча као пре, а све се већма губе оне лепе форме, које смо некада гледали, Овим ће начином наше народно коло да добије новијега полета.

У језику, у вери, у обичајима једнога народа, па и у игрању његову огледа се карактер самосвојности једнога народа. Све је то постало под извесним. приликама, како Це морало да постане. Зато се из играња једнога народа, и из' доба када је игра постала може у многоме да изведе и карактер једнога народа, јер је све то срашћено с његовим животом и излази из карактера народног живота. У данашње време, када смо сеу многим крајевима тако јако измешали са другим народима, наш народни живот, па и народна игра има свога дубоког значаја. Она треба да се развија, напредује, али у започетом правцу и у народном духу. Свака поједина народна творевина може да послужи развитку народне културе, а свако одступање од народног правца и приступање туђему штети народну културу и од“ нарођава. Са овог гледишта посматрамо и народне игре, и хоћемо да забележимо и у „Жени“ игре наше браће из Старе Србије као и игру Коледа, која је отргнута из заборава.

Српски балет.

( игри наше браће и сестара из Старе Србије написао је један сарадник нашег листа у „Застави“ ово:

Соколи и соколице из Старе Србије испунили су нас радошћу и миљем већ тиме, што су дошли да учествују на нашој народној забави. И били смо радознали, јако радознали, какве ће нам своје игре и какве ће нам своје песме донети отуда! Нигде до данас они то нису јавно приказивали. Ван Старе Србије, дошли су прво у Нови Сад. А оно, што су нам донели, надмашило је свако очекивање, а занело нас је и задивило у највећој мери. Занемили, потресени, гледали смо оне чедне, невиђене игре, што их изводе тако дивно, тако песнички, да смо немо и потресено. само гледали једно у друго. Та да! Не би се наша браћа у оном ужасу могла

~