Жена

140 Ћ ЕНА

веле, да на морнарском хлебу има седам кора огледа се и данас на дворовима, који се нижу дуж бокељских обала, као год на веома лепим црквама и драгоценим уметничким прилозима у њима. Године 1811. бројила је Бока преко три стотине својих великих бродова, а уз њих и толики опет број помањих. Бивало је породица, у којима је по седам и девет капетана — заповедника брода — било у једно исто време из једне куће.

Ови капетани у оно време учили су се и приправљали скоро сви изван Боке, јер још онда у Боци не бијаше јавних поморских школа. Овој оскудици први се сетио Јован Бошковић — рођен на Топли, у опћини херцегновској 9. јуна 1761. а умро на Смирни у јуну 1832. — и први јој доскочио. У своме тестаменту оставља он сва своја добра у Боци „својој милој отаџбини“, да се са приходом истих оснује и издржава у Херцег-Новоме школа српскога и талијанскога језика и поморства.

Али, пошто ова оставина не бијајле довољна, да се та његова патриотска жеља испуни, нити да се приходом исте сви трошкови издржавања школе подмирују, то му се године 1838. придружи Ђуро Ђуровић — рођену селу Жлијебима, у опћини херцегновској, половицом осамнаестог века, а умро у Трсту у августу 1838. У својој опоруци оставља он на исту сврху две своје куће у Трсту — које су онда давале годишњег чистог прихода 1260 форината — са додатком, да се уз српски и талијански језик учи још и немачки.

Године пак 1847. умре у Србини Јевросима Лакетића — одива гласовите породице Владисавића, од које је граф Сава у Русији за време Петра Великога због својих великих заслуга допро био до високих части — те и она у потоњој својој вољи добар део свог имања намењује својој ужој отаџбини овим речима: „Ова моја кућа, у којој живим, и баштина около куће, те ме је трећи дио допао од очинства, а два дијела купио мој почивши муж од насљедника покојног мог оца, желим да буде на толау школе (морнарске), која се благона-