Жена

198

ВЕНА

~.

Робиња.

_ Чудне слике, а чудне прилике! На тавници брава отворена,

На робињи свила скупоцена,

А уз свилу =- и све што (0] гове Носи млада најтеже окове:

Око руке и белога врата

Окови су од сувога злата.

___Муку мучи, скоро да полуди! Има свега, за чим око жуди, Има свега што богатство ствара, Има љубав свога тавничара,

Али нема за чим гину груди; Нема оног што јој срце жуди.

Три пролећа робовала млада; Три године од како настрада, Очи њене сузама су пуне, Чарне очи страшном клетвом куне, Што јој беди заметнуше клицу, Што зинуше на сјајну тавницу. Срце кара, па му проговара: Што пре ниси тако говорило, Што си сад тек очи отворило 2 Зло се јављаш, доцне се помаљаш.

Под прозором шетају девојке, Па не виде што јој душом иде, Већ јој виде злаћане рукаве,

То тек виде, и још јој завиде.

У души јој дође воља јака, Да завришти посред девојака: Кад се мома с ђувегијом вери, Чак од двора тавница се ствара, Кад је само уводе девери,

А не води срце из недара.

То је хтела, али није смела, Већ побеже с прозора робиња, Па прилази тици жутоперки, Ако могне, њојзи да помогне.