Жена

ВЕНА 199

Па говори тици жутоперки: Место драго, ја изабрах благо, Воља ми је била робовати,

А друкче сам могла изабрати. Ти робујеш, а то ниси хтела, Лети, тицо, и буди весела!

Па отвори врата на кавезу, Из кавеза тица излетела.

У робиње душа претрнула, У глави се мис'о преврнула И њој поста сад слобода мила, Самој себи 'вако говорила: Лети, тицо, ти раскрсти с благом, Ноћас и ја одох твојим трагом.

Тек што свеће у собама гору, Тица лупа кљуном по прозору, А робиња у кавез је прима, Завриска јој срце у недрима: Жута тицо, црна другарицо, Ти ми дође и однесе наду, Разумем те, нама нема лека, Наше ропство трајаће до века. Тек си часом у горици била, У слободи протеглила крила, Ал' мрак сађе, тебе страва снађе, У мекуштву ти си одрастила. Кад би данак сутра заданио, Ко ли би те бедну нахранио, Ситно зрно у валов ти слио, Том те нико није научио. Бедна сестро, ми се разумемо, Па волемо и што не волемо. Шкрину брава на тврдој тавници... Тавничар је! Ох да грозне јаве, Милује је од пете до главе ЕРИ И љуби јој скуте и рукаве. Пун