Жена

ЋЕ НА 288

рили су у нас засебну производну грану, од које леп новац улази у наше домове. Меленци у Банату и Стапар у Бачкој са својом околином у том предњаче. Сетимо се изложбе народних и вештачких рукотворина Српкиња у Новом Саду 1884. године и ту недавно „Српске Жене“ на свесловенској изложби у Прагу. Војвођанка се ту вредноћом, умењеми уметношћу својом веома лепо одликовала. У свој рукотворни рад уписала је знање своје: познавање природе и природних закона. У свој рад уписала је осећаје своје: љубав своју и наду, весели осмејак и тугу. Уписала је умење своје: створила је уметност прве врсте на основи естетике и етике. Немци, Французи и Енглези диве се овој женској радиности у нас.

У разним гранама привреде Војвођанка ником не уступа. Домаћа живад и вртови доносе некој кући, колико њиве и виногради. Да споменемо само чувени Сомборски сир и производе Новосадских 60станџија, који су продрли у све крајеве Јевропе. У свему овом привредном раду, ако Војвођанка не предњачи, никако не заостаје за човеком.

Пре сто и више година почело се овде радити и на умном образовању. Први почеци унели су у том управо више забуне, но погођена правца. И дуго је морао дом да чини своје и испуњава празнину, коју није умела школа ни други чиниоци да врше. Од пре неколико десетина година почело се у нас на образовању радити на широј основи. Међу првима је Војвођанка своју кћер упутила у школу и њеним заузимањем створени су у нас заводи за више образовање Српкињица; отворене су више девојачке школе у Новом Саду, Панчеву и Сомбору, још онда, кад их ни држава у нашој домовини није имала. Српкињице су се даље спремале и за учитељице нашега варода и неколико хиљада српских учитељица разасу се за десетину-две година на све странеиу све крајеве нашег народа. Иако се можда с неке стране пречило и правило сметње, да жена не доспе на све степене, куда мушки доспеју, није се могло спречити, да се жижак у срцу вредне и напредне Војвођанке не разбукти у пламен. Тај нас пламен